2012. január 26., csütörtök

Scientia sacra - Aranykor és Apokalipszis - Kőfaragó József kiállítása


Megnyílt Kőfaragó József "Scientia sacra - Aranykor és Apokalipszis" című kiállítása. A tárlat február 19-ig megtekinthető Békásmegyer-Ófaluban a Szent József házban.



A Szent József ház címe: 1038 Békásmegyer-Ófalu, Templom utca 20. Minden héten kedden és csütörtökön 14 - 18 óráig, valamint vasárnaponként 9:45 - 11:00 óráig tekinthető meg. 

A kiállítást Horváth Géza irodalomtörténész nyitotta meg.  A megnyitóról felvétel készült, amit a kiállítás idején a látogatók is megnézhetnek felvételről, ezen kívül Hamvas Béla jogutódjának egy beszélgetése is megtekinthető a kiállítás keretében.
 

Scientia Sacra, Golden Age and Apocalypse

"You are cordially invited to the opening of Jozsef Kofarago’s art exhibition, "Scientia Sacra, Golden Age and Apocalypse", on 22nd January 2012, Sunday at four o’clock in the afternoon. The exhibition will be opened by Mr. Geza Horvath, literary historian.



“Modern man first needs to wake up. For that he needs to reach back into the ancient times in order to be able to ask the help of the archaic tradition.” - Bela Hamvas

Mr. Jozsef Kofarago painter’s „Scientia Sacra – Golden Age and Apocalypse” exhibition is anomalous in the sense that the visitor can see an exhibition not only consisting of paintings, but also quotations of Mr. Bela Hamvas’s works creating an integral unit: the paintings encourage a deeper understanding of the quotations, and in turn the quotations provide a more in-depth understanding of the paintings’.

The topic of the exhibition has never been more important than now days. Our answer for the economical crisis might be a paradigm shift. The values/preferences are in crisis, the new values are being born.  If we are able to change/shift, then what is the right direction?

The exhibition tries to answer this question by summarizing the messages of the archaic nations based on Mr. Bela Hamvas’s unmatched life work.

Seeing the exhibition is beneficial for those who wish to assist the birth of a new, more humane, exalted reality.

We created this exhibition in the hope that the herewith summoned spirituality will penetrate our everyday life thus helping us to start our walk in a new direction.

On display from 22nd January until 19th February 2012
Music will be provided by: Mr. Gyorgy Martonosi – drum artist and by Mr. Tibor Hegyi – guitar artist

Location:
Szent Joseph House
1039 Békásmegyer Ófalu, Templom utca 20.
By public transportation it can be reached by buses No 186 and 143 from Békásmegyer HÉV station.
The exhibition is held based on Bela Hamvas’s successor’s approval.
The exhibition can be visited:
On Sundays: 9:45 – 11:00 am
On Tuesdays and Thursdays: 14:00 – 18:00 pm.
or by appointment (Mob: 06 30 9605 844)"

More information from Eva Eiler

Source here

Aranynapok


Hamvas Béla from laszlo on Vimeo.
Itt egyetlen emberrel sem találtam olyan, egész bennem élő szellemiségre kiterjedő kapcsolatot, amelyből termékeny közösség keletkezhetett volna, s így legalább egy kicsiny körnek alapja lehetett volna. Ahol pedig rokon szellemű emberekkel találkozhattam volna, ott sohasem tartózkodhattam annyi ideig, hogy az érintkezést felvehettem és kimélyíthettem volna.

Röviden tehát: ahol élni számomra kedvező lett volna, ott alig, vagy egyáltalában nem éltem; itt pedig, ahol éltem, lényem és eszméim idegenek voltak és maradtak. Az, hogy ez miért történt: koromat megelőztem, eszméim újak voltak, lényem túl elvont, a gondolatok lehetetlenek, személyem túl radikális, a színvonal magas, vagy egyéb, most egészen mellékes. 
 
 
 

2012. január 16., hétfő

A láthatatlan történet a Facebookon



Mostantól a Facebook-on is követheted a láthatatlan történetet, itt

Б е л а Х а м в а ш - ПЕРУАНСКЕ ВАЗЕ


1.
Када су се на прелому века сликарство, вајарство, примењена
уметност, психологија, етнологија, социологија, историја, музика,
поезија, окренули према свету примитивног човека, заправо се
изменило стање европског духа према културама изван Европе.
Европа је увек одржавала везу с примитивношћу. У натурализму је то
очигледно. Али је и у романтици тако, јер је она била једна врста култа
рајског живота. У доба процвата класицизма такође је постојао додир с
народном уметношћу, а пастирска мода у рококоу није више ништа
друго до примитивизам једног рафинованог раздобља. Пијетизам се
непрекидно позивао на то да је homo naturalis christianus, – а ни XVII
и XVIII никада нису престајали да мисле на праситуацију човечанства.
Преко ових спона примитивни човек је увек изгледао као узор.
Праситуација је била идеална идила – сва схватања пре ХХ века
видела су у животу прачовека савршену срећу. Русо је само изразио
оно што је Европејац већ вековима веровао и у шта је и од тада
веровао сваки романтичарски или натуралистички уметник и
мислилац: повратак природи сви су схватали као остварење земаљског
раја.
Почетком ХХ века ово се схватање потпуно изменило.
Истраживачи који су открили унутрашњост Африке, прашуме
Бразила, острва Аустралије и Полинезије, висоравни Азије, етнолози
који су годинама живели међу примитивцима, психолози и лингвисти
који су испитивали примитивну мисао и израз, и уметници који су
црпли из предисторијске Грчке, црначке, малајске, индијанске, старе
кинеске уметности – одједном су престали да виде идеалну срећу у
животу прачовека. Однос се изменио. Белац је раније са завишћу и
усхићењем мислио о Црнцима и Индијанцима који живе у прашумама,
сада се испоставило да џунгла није рај и да живот прачовека уопште
није био идиличан. Оно што је примитивног човека уздизало изнад
животиње, то је веома лабаво узајамно испомагање и алат веома
спорне вредности. Иначе је он био изложен ћудима прашуме као и
свако друго живо биће. Примитивни човек је живео у неминовности
беспоговорне принуде, у временима непрекидно оптерећеним
опасностима, а срећу је исто тако мало познавао као и данашњи човек.
У схватању новог века, међутим, постоји други, битнији
резултат који поближе интересује белца. Када је примитивац живео
неупоредиво тежим, мање извесним, опаснијим животом него
данашњи човек, истовремено је био неупоредиво ближи стварности.
Данас човек добија свет процеђен, укроћен, ублажен, цивилизован,
готов за употребу и уживање. Данашњи човек више и не види
стварност, и не може је видети: дивљина скривена по прашумама
толико се умањила да се готово и изгубила. Човек одрастао у граду
више и не зна за блато, ни за ноћ, тишину; рат је данас изузетно стање;
лов обављају месари у кланицама; тканине за одећу израђују жене у
фабрикама. Данашња стварност је другостепена. Стварност прачовека
је примарна. Он је још био суочен с праелементима света: са свим
тешкоћама и радостима живота, немилостима и благословима. Морао
је да даје више, више је и добијао: и непосредно је давао, непосредно
примао. Живот примитивног човека био је пун. Чиме? – животом.
Оним што данас недостаје, што се читаво и сасвим непосредно налази
у блату, у ноћи, у тишини, у лову, у ткању, што је у животу примарно
неопходно, што није асфалт, аутомобил, канцеларија, новац, фабрика,
трговина, књига, него: земља, дуго пешачење, подухват опасан по
живот, добитак, култ, вера.
Због тога се тако изненада продубила мисао о примитивном
човеку на прелому века. Због тога одједном настаје цела библиотека о
психологији, социологији, религији, уметности примитиваца, због
тога се у делима модерних сликара и вајара јављају црначке,
индијанске, старокинеске, папуанске замисли. Из уметности прачовека
говори испуњеност животом. Није то проста, није дечија, није
идилична уметност, као што су веровали натурализам, романтика и
рококо. Уметност је то која је сложенија, тежа, утученија, потреснија
од европске: уопште није рајска, него је уметност човека који живи у
неминовности тешких животних околности.
У духовности модернога човека, међутим, прачовек више није
узор. Оно што се данас очитује у науци и уметности то је одсуство
сентименталног усхићења повратком, сазнање да повратка нема. Иза
интересовања за примитивност сигурно се крије жеља да се
осиромашени живот модерног човека учини пунијим. Али
примитивно није пијетистичко-русоовско-толстојевски идеал.
Неминовност је што се модерни човек удаљава од праситуације. И
уколико је ипак нешто преузео од примитивног човека, то је да је
упознао неминовност и примио к знању да јој се не може одупрети.
2.
Перуанске керамичке посуде су исто тако истакнути продукти
древне уметности као бронза Бенина, древне скулптуре из Полинезије,
клесани камен Маја, архитектура Келта, Малте и Сардиније. Занимање
за перуанску керамику је скоријег датума. Познајемо је тек тридесет
година. Још нико није досегнуо њено порекло, стил појединих крајева,
технику, историју: став је опрезне науке да још дуго треба прибирати,
класификовати и истраживати керамику док и на то дође ред. Мада
има места где је откопано на хиљаде посуда и њих чува неколико
сакупљача у Јужној Америци, у нарочитим стакленим палатама
изграђеним посебно за вазе. Истраживачи универзитета из
Калифорније, Макс Уле, археолог из Немачке, али нарочито археолози
и историчари уметности из Шпаније, баве се вазама само на описни
начин. То веома олакшава посао естетичара: не збуњују га теорије,
може да посматра свој предмет независно од свих осталих веза.
Провизорна је подела археолога када разликују типове посуда
чимботе, анкон, тиауанако, моче, супе, лима, и истичу да је од свих
типова најлепша керамика најдревнијег раздобља у двадесет боја из
Наска, доцније је једноставнија, а на крају само тробојна, што се и
иначе одмах види. Повољан је то тренутак да се ухвати сама суштина.
Две су најдревније врсте керамичких посуда: богато обојена
керамика из Наска у облику врча и керамика из Моче с мање боја али
је обликом пластичнија, представља тела, главе људи и животиња,
посуде потичу из истог доба из којега је древна архитектура Перуа и
Еквадора. Споменик архитектуре су Huaca del sol и Huaca de la luna,
огромне камене пирамиде. Време се тек приближно може одредити. У
сваком случају давније је него Тиринт, Микена или Троја. Можда су
једнако старе као и египатске, али их већ није градио прастановник
Америке, него неки освајачки народ који је покорио прастановништво.
Није могуће да је то био древни народ Перуа, Чиму, који и данас ту
живи исто као и пре четири хиљаде година, и умногоме подсећа на
египатске фелахе. Сваких хиљаду или пет стотина година освајало их
је неко ратоборно племе и сваких хиљаду година или петсто година
они би расточили то ратоборно племе. На изглед су били покорени, а
ипак би они побеђивали. Увек су били слуге, сем у прадавним
временима, али није било туђина које коначно не би претопили у себе.
Снага фелаха Чимуа је у пасивности средине која припада поднебљу;
народ органски срастао са земљом непобедив је, његова
асимилаторска способност упија сваког освајача а да он сам и не буде
ослабљен. Тако је смирен, нем, стрпљив и тако поносан све као и
поднебље. Отуда изгледа као да је створен за робовање; а исто тако је
мало роб освајача као и поднебље. Можда је свестан да никада неће
бити побеђен. Али је вероватно да то и не зна и несвесност о
сопственој снази још му појачава снагу. Не може се подјармити
пасивна елементарна енергија пранарода која се очитује у човеку који
израста из предела и припада пределу. Освајач стиже и руши и влада,
али не примећује да је себи изрекао смртну казну када је ступио на ово
тло: неколико стотина година и нестаје без трага; а пранарод пак исто
тако немо живи даље, смирено и стрпљиво, с крвљу освајача коју је
упио у своје жиле, али већ потпуно уништивши освајаче. Перу по тој
ужасној снази земље умногоме личи на Египат. Када се дивље племе
насели у ове предели, то је као да га је прогутала огромна змија. У
почетку живи у утроби змије у свој својој целовитости; потом га
почињу полако и неопажено да разједају и упијају различити сокови;
освајач буде сварен. Земља га раствори. Нестаје његова борбеност,
жеља за влашћу, снага, сокови га растачу, мељу, све док од њега не
остану само кости а змија коначно и њих раствори. Освајач мисли да
је победио када је заузео парче земље; а баш он је храна – он је плен
земље.
3.
Искушење би било у овом тренутку начинити типове од
карактерних црта прастановника и освајача и по њима закључити
каква је перуанска уметност. Можда би се могло стићи до Хернесове
класификације, јер он, у својој књизи о праисторији ликовне
уметности, разликује геометријски и натуралистички стил. Говорећи о
примитивној уметности Херберт Кин једва да одступа од ове поделе
када долази до сензорних и имагинативних стилова. Чак би била
употребљива и Фробенијусова супротстављеност хамитског и
етиопског типа, јер освајач увелико и у целини увек личи на
Фробенијусов хамитски тип народа, а пранарод пак на етиопски. Али
овим путем би човек једино стигао где и Клагес када разликује две
велике снаге света: Seele, снагу душе, органски, топли живот који
ствара, и Geist, снагу духа, вишу стварност која је непријатељ живота.
Искушење треба одбацити: јер треба одбацити сваку врсту
антропоморфног мешања. У поделама се увек јавља, као што вели
Елдриџ, ова грешка: logical principles underlying the analysis – основу
анализе чине логички принципи. Да би човек схватио било који
малени одломак стварности, неопходно му је обоје: геометријски и
натуралистички стил, сензорична и имагинативна уметност, хамитски
и етиопски тип народа, и снаге душевног и духовног света. Стварност
размишља у супротностима. Тамо где постоји један тип, тамо постоји
и други, ако не друкчије оно бар као сопствена неприсутност, као
помањкање које остаје непопуњено. Чињенице се могу ухватити
једино размишљањем у супротностима, не истицањем једног или
другог типа, него оба, и не само та два, него и њихових супротности и
посебних супротности за та два типа. Искуство је увек непрекидно
решавање супротности, јер се предмет увек мора истовремено
посматрати с обе стране: и тако слика формирана о неком предмету
није заустављање, него стално и непрекидно превазилажење слике око
које обилази онај што је посматра како би јој пришао што ближе и да
би што дубље могао да уђе у суштину.
4.
Када човек одбаци класификацију и типизирање, заправо му се
открива друга могућност размишљања. Ово размишљање би се могло
назвати логиком природе. У европској уметности сасвим се ретко
очитује логика природе: постоји само једно једино дело које није
ништа друго до ова природна логика. То дело је Диреров цртеж који
представља бусен траве. У писмима о сликарству пејсажа Карус
примећује, али потом то испушта и коначно једва и дотиче, да на
већини пејсажа присуство човека видљиво обележава бар стаза,
ограда, заборављена марамица, шешир или далеки кров куће. Али на
слици које приказује само шуму, дрво, море, таласе, равницу, човек је
исто тако присутан: не зна се тачно где може бити, да ли је само као
гледалац, као задивљени, али свакако као онај који бира, суди и
суделује. На Диреровом маленом цртежу нема човека. Бусен траве је
биће потпуно независно од човека, стварност која није процеђена, која
је, која је непросуђена, то је песма као што је шевина, као косова. Каже
се да је без ритма. Није тачно: у њој постоји древни ритам природе. То
је онај ритам који је у шуму мора, у ветру који ноћу шушка кроз шуму,
ритам који је у ретању животиња, у замаху крила птица –
карактеристично природни, не људски ритам. Не ритам грађевине,
него стене – не баште, него шуме – онај ритам који се може осетити у
гранама дрвећа, у пластици планине, у равнини или таласању воде. У
Диреровом бусену живи природна логика како се размештају влати,
како расту, наслањају се једна на другу, заузимају место у простору,
како се њихове црте међусобно допуњавају и поништавају, како се
осећа да жиле грабе земљу и сишу је, успињање листова гладних
светлости и ваздуха, било колања крви траве у зеленим венама.
Целисходност са којом цео бусен штедљиво, естетички и смишљено
заузима место у својој средини и себе потврђује: то је очитовање
природног размишљања независног од човека. Ова логика се у Европи
једва и може јасно видети: готово потпуно недостаје у баштама и на
њивама, мало је трагова и у засађеним шумама. Једино се може наћи
тамо где су вегетација и формирање тла остали нетакнути: како се
стене заривају у потоке, на обали бујају папрати и траве, на брежуљку
дрвеће, маховина, печурке, мрави, бубице, инсекти и птице у једном
особеном поретку – у оном поретку који се може видети на дну мора,
у високим планинама, у џунглама. Шта је логика природе? То је начин
на који природа мисли. Једна врста реда и редоследа који је друкчији
од човековог. Није антропоморфан, него савршено разрешена
неминовност која извире из унутрашњости бића и принуде средини:
свака тежња долази до изражаја, али од свега се понешто одсече,
подели и раздели, брине се, рачуна, поправља, непрекидно говори
ново у истом мисаоном низу, што је доследно, јер је просто и
неоповргнуто, јер је основа свег осталог начин мишљења. То је
нељудска свест о којој говори Поуис када пише о дрвећу које усисава
кишу, о гуштерима који се сунчају и о космогонијским древним
стенама. Има ли разлике између не-људске и људске свести? И човек
је подређен природи. Ипак, постоји разлика: јер је човек себе поставио
у средиште – у посебно средиште. Диреров бусен, жбуње, каменови
немају посебну свест: свима је једино заједничко средиште – то је
прасвест природе. Човек је иступио из те заједнице. То се осећа на
европским сликама и скулптурама и музици: залуд оне приказују
валовље мора, животиње, залуд шуми шума у музици, залуд гргољи
потоп, то је звук људске свести, човеков ритам, није ритам природе.
Узалуд је уклоњен човек, он је ту и ту ће и остати. Ред који је створио
његов је ред, логика је његова логика.
Одустајање од класификације, поделе, типизације први је корак
приближавању логици природе. Човек укида сопствено размишљање
да би ступио у заједничко јединство природе. И није реч о
anthropomorphisme populaire, него о anthropomorphisme scientifique,
као што вели Луј Верлен, не о обичној грешки, него о заблуди
научника. „Сјајни умови побеђени сопственом маштом смислили су
сасвим посебан свет који се противио природи.“ Човек и природа су
друкчији, другачији ред, другачије руковођење, другачији начин
мишљења: друкчије се смештају ствари, лица, предмети и бића. У
приближавању природи човеково средиште одједном почиње да се
распада и нестаје: човекова свест, тиме што се поистовећује са свешћу
бусена, потока, звиждуком коса, разрешава се и постаје истоветна са
заједничком свешћу.
5.
Само по древној свести природе потпуно је схватљив корак када
је човек, пошто је претходно пио из језера или са извора, потом из
шкољке, одједном почео да пије из издубљене тикве, затим се
подухватио да од блата уобличи посуду, па је осушио и тако постао
власник посуде: јер посуда и није ништа друго до знак иступања из
древне свести. У том поступку се још налази логика природе, али је у
њему и посебна логика човека. На граничној је линији – на линији која
управо почиње да одваја човека и природу. И природа има своју мисао
о посуди и када је човек припремао нову посуду, у њему је још до
половине деловала природа, али је у њему већ деловало и нешто
друго. Радом на оруђу човек се ослободио испод власти природе, али
је истовремено постао роб оруђа. Ово непознато је трећи елеменат: ни
природа, ни човек, а има у себи нешто од обоје, ипак је друго, и више
је и мање, начињено је од живе материје посредством живога бића:
ипак није живо. Оруђем човек побеђује природу, али оруђе побеђује и
самог човека. Зависи од обоје, ипак је независно. Оруђе је резултат
једног особеног преокрета на који природа није рачунала: тачка
помоћу које се природа из основе може преокренути. И преокренута
је. Данас, у доба безусловне владавине оруђа већ се види каква је сила
деловала када оруђе потискује циљ, уништава материју од које је
начињено и уништењем прети творцу. Међу потрепштинама се
изгубила суштина, међу алаткама рад. Данашњи начин живота
представља начин живота овог трећег елемента: када живот пролази у
стварању претпоставки за живот – док човек прибавља своје
потрепштине, човек никада, ни у једном трену неће доспети дотле да
може да користи оруђа, јер је неопходно потребно да опслужује стара
оруђа и мора да проналази нова; и уместо да га оруђе примакне ближе
ономе што хоће њиме да постигне, оно поставља све веће и
несавладивије препреке. То је случај када је оруђе само себи циљ,
владавине трећег елемента: када припрема за живот прогута сам
живот, из поука сместа прећи у обуку без могућности да се научено и
користи – али и потпуни нестанак и оне могућности да човек учи себе
или друге, јер култура, рад, говор, уметност постају једна врста
предигре ономе што следи, али што никада неће постати достижна
стварност.
6.
Народ који израђује керамичке посуде никако није могао бити
горштачки, скитачки, пустоловни или номадски. Живео је у низини
где протичу реке, где је мноштво бара, језера, али свакако много воде и
глиба. Материјал за керамику је глина, влажна земља, блато. Настаје у
муљевитом пределу, само меко, податно тло нудило је могућности које
се у њему крију да буду обликоване; мочвара је оно праобличје живота
из које је израсла керамичка посуда.
„Предео“ – каже Кајзерлинк у својој књизи Јужно-америчке
медитације – „увек остаје пресудни чинилац историје. Не може га
победити чак ни религија, да се и не помињу човекове теорије...,
морал, обичаји по својој особеној природи толико су везани за тло као
телесне функције за поједина жива бића.“ Мочварни предео је древно
стање живота. У већини живих бића воде је више од деведесет
процената. Талес није био сасвим у праву када је говорио да је
основни елеменат сваког живота течност, али је био у праву више од
деведесет посто: а то је веома велики постотак у погађању истине.
Тропска мочвара ће заувек остати најпуније стање живота: то је
најповољнија ситуација за живот, то је најбујнија вегетације, мноштво
биљождера окупља највише звери. Ту живи највише инсеката и птица,
највише риба и гмизаваца. У загушљивој атмосфери потмуле мочваре,
прекривене веловима испарења, препуној живих бића једино се може
замислити прабиће, ужасни организам, прариба, прагуштер, џиновска
птица. У ваздуху мочваре постоје неограничене могућности за живу
ћелију, безграничне развојне перспективе, очаравајући облици
бескрајних варијаната. Међу данас постојећим животињама алигатор,
крокодил, птица мочварица, чапља, пеликан, лабуд, пијавица, огромни
листови на води, шаш, дрезга, окрек, бамбус – сасвим се добро осећа
она бујна и врела снага која подстиче вегетацију, која је истерала из
земље немани прастарог доба. Глиб не зна за немогућности ни у
обиму, нити у облику: али у сваком глибовитом бићу постоји нешто
истоветно, нешто неумерено, нешто глиболико. У сваком се налази
тежак, пригушен мир каљаве земље, тежина, испарљива, трома
утонулост у себе. Иста беспомоћна похлепност у бронтосаурусу и у
ихтиосаурусу која се налази у пеликану или патки, у краљевском
локвању или у воденој палми. У сваком мочварном бићу налази се
непрекидна отвореност порозне мочваре која је покретна, прети
гутањем, никада се не може задовољити и никада заситити. Глиб упија
и у сваком бићу које у њему живи постоји ово упијање: увек је
спремно на гутање, непрекидно вари и тражи нови објект који би
сварило. Глиб се разлива блатњаво, очајно, проткан алгама, испарава
се у својој тромој смирености, пуши се, обмотан густим облацима
испарења. У омамљујућем мирису блата осећају се неограничене
могућности плодности: зато у ужасу глиба увек постоји изазов и може
се осетити да намамљивање није празно: суштина му је испуњеност,
богатство, обиље. Мочвара вуче човека. У својој врелини изноји,
испари из себе бића, јер свака вегетација носи у себи праслику влажне
земље: свако месо је глиболико, сваки организам је муљевит, живо
биће је увек парче мочваре, што јаче пржи сунце, све већим обиљем
излива из себе поврвелу масу растиња и животиња; коначно, свако
биће се враћа опет у муљ, раствара се у њему и нестаје – преображено,
поприма своје праобличје и претвара се у земљу.
Природна логика глиба, лењо ширење природе и распадања,
разливање њиховог идентитета свуда се сместа запажа. Ако човек узме
у руку раставић, зна да је могао настати само у мочвари. Иста она
цеволикост, протегљаста истрајност се налази у њему као и у нагибу
врата плезиосауруса, исто оно грчење попут глисте, двострукост
водоземца, чак трострукост оних који подједнако живе у води, на
копну и у ваздуху, исто оно праобличје подобно комарцу које се налази
у шашу, алгама и белоушки. Сви су слични прабићу мочваре,
дупљарима. Та живуљка није ништа друго до један једини велики
стомак, велико усисавање, непрекидно халапљиво, лењо гајење
распадања, глибовито ждерање, тромо варење – цело биће је само
један једини пробавни канал без главе, ногу и удова. Слепо биће које у
својој незадовољеној жудњи непрекидно усисава нешто, лепи се за све
као блато, приања уз предмете, вари без престанка, све усисава, све
уноси у себе, гута и вуче. Ови дупљари су велика заједница мочварних
бића, ова псеудоликост изнутра испуњена влагом: ни сама није ништа
друго до влажна земља, парче муља, оживљени делић глиба, а да и
није део, јер је оно само глиб.
7.
Ру вели да организам увек има семиаутономно обележје. Човек
који живи у глибу никада се не може одвојити од глиба. Не везују га за
глиб животне околности, него услови његовог живота. Самосвојан је
то начин живота: не узима у обзир ни претходне догађаје ни
последице. Просто – постоји. „Цео живот“, пише Уекскил, „било у
ларви, било у развијеном бићу, увек је циљ себи самом. Нема развоја
од лошијег према бољем, из несавршеног ка савршеном. И јаје је
потпуно савршено.“ И исти Уекскил: „Животиња није тренутно
јединство, него виша рекапитулација тренутног јединства које се у
временској узастопности узајамно смењује.“ Када је дупљар глиб,
значи и да је виша рекапитулација савршене и неисцрпне могућности
глиба. Оно што настаје у свету мочваре, све је мочваролико. Култура
која ту настаје: мочварна је култура.
Мочварну културу у потпуности и у свим деловима одређује
живот мочваре: унутарњи идентитет узгоја и труљења, лакома глад и
несвесност, незајажљивост и несигурност. Култура је порозна баш као
и предео. Све саме опасности које чекају и прете, све се прелива
непоузданих обриса, помешана материјалноликост. У свету пишталине
све долази из влажне земље: биће, мисао, намера, навика. Цела
стварност је влажна, магловита и тешка.
У vita naturalis живи conscientia naturalis и тој свести цела
околина је – храна. Човек не зна за власништво. Чак ни тело није
приватно власништво: човек не припада самом себи. Тело је дупља -
дупља је његов плен. То је ordo naturalis, један ред који је ред предела:
ред мочваре.
Говор човек не познаје. Има неки глас којим позива, жали се,
кликће, тражи, али, као ни праглас, ни овај нема смера. Није намеран
израз, него знак нехотичног излива. Све доживљава и баш због тога
ћути, јер тамо где се све догађа говор није неопходан. Породица је
једна врста колективног стања и то стање нема другу основу до саму
природну нужност која мајку и децу за извесно време упућује једне на
друге. Историје се не зна, сећање не постоји. Мочвара се не сећа, оно
што се овде збива увек је исто. Нема мртвих, постоји само живот. Све
што припада животу прожима култ: то је култ великог стомака, гајења,
једења, варења. Човек станује међу бусењем мочваре, затим побија
коље и гради сојеницу. Сојеница није приватно власништво, израсла је
из мочваре као и трска, свако се може у њу склонити, може остати
колико хоће и може отићи кад му се прохте. Плен је заједнички. Нема
личне свести, само заједничка природна свест: мочвара рађа и обара
животиње и мочвара их једе. Свако биће је делић мочваре. Одеће нема,
само украси, јер је лепо увек пре корисног. Дарвин је на Огњеној
Земљи запазио једну жену. Била је гола, али је носила фризуру као
кула, била је тетовирана и нашминкана. Украси: шкољка, цвет,
фризура, фарба. За предвиђање се не зна. У предности је онај који је
више глиболик, у коме дубље живи пишталина: а то је жена. Жена се
брине о деци, око ње се групише нови живот. Жена је станар сојенице.
Мушкарац је плен жене: то је емоционални поредак пишталине: први
друштвени облик спарушеног матријархата, матријархат хетере. „У
природоликости ситуације влада морал чисте бестијалности.“ И
Еросов поредак је поредак мочваре: Ерос значи непрекидну
афродизију. Непрекидна еротска пожуда у опојној и похлепној,
муљевитој и лепљивој атмосфери. Није рапсодична и није хистерична,
јер рапсодичност и хистеричност претпостављају сметњу. Пишталина
не зна за сметњу, не зна за расипање. Бара стоји, испарава под
ватреним сунцем, када сунце зађе, пара опет пада као тешка роса. То је
тихо дахтање мокре земље. Музика мочваре је монотона и полифона.
Религија је религија материнства, религија родитељке човечанства, „не
жене искварене у култури, него природно непокварене жене“, како
каже Хауптман. То је религија безмерног обиља. Бића се роје око
мајке, као пчеле око матице. „Auf die Naturbetrachtung beruhende
religion ist notwendig Wahrheit des Lebesns – религија која почива на
схватању природе нужно је истина живота“, пише Бахофен. Мајка
земља: материја. „Древни матријархат израста из земље, из материје,
припада материјалног животу човека, телу.“ Оно што је тамно,
маглено, плодно, опојно налази се у овом свету, и то Герхарт Хауптман
описује у својој визији Острво велике Мајке земље: овде се отвара
свет жена „каткада засићен поспаним погледима, каткада пожудном
врелином“, јер „вечито засићење је исто тако незајажљиво као и
жудња“. Што се морала тиче он „готово нема неког изгледа да игра
било какву улогу у овом врелом свету инстинката где се не зна за
страх“. Живот се претвара у једну врсту опште лудости, „extase
collective“, како каже Леви Брил, „...овде је ум бескорисно ништа и
фантазија је оно што је потребно“, „...човеку је овде потребан
замишљени реалитет, а све остало следи само по себи“, „...у овој
атмосфери мења се сваки смисао“, претвара се у бујно, испарљиво,
претрпано и поврвело.
Још и данас у Перуу живе многе успомене на давни матријархат.
Сер Галахад, који је сакупио древне успомене које још живе у
савременим народима, пише да Перуанке још увек имају улогу
измиритеља међу ратнички расположеним партијама, на многим
местима је очуван ред да је мушкарац роб жене, а жена чак и туче
свога мужа. Древна афродизија још живи у једном перуанском обичају
који је везан за празник у децембрз, у оно време када су се у Грчкој
одржавале дионизијске свечаности, мушкарци и жене приређују
тркачко такмичење ноћу до највише планине у околини и када год
неки мушкарац сустигне неку жену, она му плаћа љубављу.
8.
„Израда керамичких посуда код Перуанаца“, пише један
шпаљолски калуђер још у XVI столећу, „није свакодневно занимање и
обавијено је нарочитим тајанственошћу. Само жене знају потпуно
занат. Када крећу да траже глину, то се претвара у свечани чин и ако се
приближава олуја, оне се скривају у џунгли како не би никога сусреле.
Затим ту граде себи колибу. Док врше обреде, не изговарају никада ни
једну једину реч. Жене се споразумевају знацима и верују да гласно
изговорена реч уништава керамику у ватри. Мушкарци тада не смеју
ни да им се приближе...“
На било којој тачки земље, код било којег народа који израђује
керамичке посуде, на свакој се посуди види да потиче од истог извора:
кинеска, египатска, грчка, камбоџанска, с којом се перуанска најрадије
доводи у везу, па керамика с Балија, с Јаве: праобличје сваке је
органски дупљар. Али организам једино у Перуу јасно упућује на
предео и на културу из којих је поникао. Посуда је свуда копија
праслике дупљара, а унутра је празан велики стомак; средство настало
у матријархату хетере у мочварној култури. Једино у перуанским
посудама живи цео свет пишталине. Сличност индијанске керамичке
посуде с прабићем сместа је уочљива, одмах у првом трену. Све
облици гмизаваца, инсеката, непознатих бића, из којих навире
запарни, тешки мирис муља. Облици глибовитих организама:
издужене цеви које сишу, као трске, бамбуси, палме; кривине као код
змија, прагмазова, линије као вратови или ноге или кљунови птица
мочварица. То су фантазије посуда од муља. Дупљари који усисавају,
чекају поспано, а у њима непрекидна отвореност, спремност да гутају.
Vita naturalis једино може прерасти у conscentia naturalis, а ова може
остварити само ars naturalis. Посуда сасвим наликује телу, сасвим је
материјал. Морал керамичке посуде је чисто анимални морал. У њој се
налази поглед вреле пожуде помешан с лењом засићеношћу, о чему
говори Хауптман. Перуанска посуда је рођена у атмосфери муља:
индијанске посуде створила је култура мочваре.
9.
„The soul of things is on the outside of things“, вели Поуис, душа
ствари је на површини ствари. То је појава која се може запазити и
видети, није то скривена и потонула стварност. Нема ту ништа
тајанствено, ако то једино нису природност и једноставност које су по
себи разумљиве. Што је лист зелен, мекан, жиличаст, свеж, танак – то
је душа листа, - што је човек висок, витак, мишићав, прав – то је душа
човека. Стварност се увек може чулно опазити. Што перуанску посуду
покривају ужасна чудовишта, то је душа посуде. На површини посуде
су заводљиве боје и облици тропске бујне пуноће, оно органско
богатство и обиље које живи у свету муља. Шта значе ова чудовишта?
Значе оно што је већ изразио облик посуде. Шта су та чудовишта на
површини? Немани мочваре, оживљена пишталина, избечене очи
гмазова, поглед змије који хипнотише, врат који се пропиње,
разјапљено грло, џиновско прабиће, надута дупља – све сама мочварна
бића која ужасно прете. Површина потпуно прекрива облик: израста
из њега, садржина слике на спољашњости вазе истоветна је с обликом
вазе; прво говори језиком пластичности, друго језиком боје.
Оно што перуанску керамичку посуду разликује од све керамике
израђене на другим местима и код других народа јесте што она носи
на себи потпуност свога порекла, цео свет из којега је израсла у једном
неконтролисаном трену. У пролеће, кад ветар утихне, у топло време
када сунце угреје воду, прокључају животни сокови, трска тако
изненадно порасте, тако је снажна унутарња напетост новог листа да
се чује како пуца омотач пупољка. У трену таквог притиска рођена је
негде посуда – шикнула је из света мочваре као ново биће, нови
изданак, а да у суштини и није била нова, јер оно што се каже, што
значи, каквог је облика, од чега је начињена, какве је боје, каквим је
фигурама покривена – све упућује одакле потиче. Блистање боје је од
влажних листова, од влажне коже, од росних цветова, од очију
животиња, све саме сјајне, вреле, маглене боје, непоновљиво дубоке,
тешке и очаравајуће: црвена, љубичаста, зелена, бела, жута. Све саме
нијансе опојне, загушљиве, тешке атмосфере, каква се нигде другде не
може видети ни на каквој слици или предмету. Такве је боје полип који
се напио крви: прозирну зелену, као да је пихтијаста, изнутра
испуњава до прскања црвена која готово прелази у црну, црвена својим
племеном прозрачи зелену, на појединим местима се прелије у
љубичасту, на другим у мрку, жуту, ружичасту и тамноплаву. Ове боје
је перуанска посуда захватила с осетљивошћу која је управо особеност
бића света муља: то је осетљивост огледала воде које задрхти под и
најмањим ветрићем, то је оно што се јавља у сензибилитету раставића,
у виткој елеганцији трске, у лаганој замућености муља, у гипком
љуљкању уских листова шаша, у хиперестензији растиња. Ваза је
појачано чулно опажање света боја и облика: она сместа и потпуно
реагује на промене ваздуха, воде и растиња самом напетошћу – сместа
препознаје и најудаљеније везе. Зато је фантастичан цртеж ваза, јер је
толико осетљив: и најмањи спољни подстицај до џиновских размера
развија унутарње последице. Због тога изгледа као да ова машта ради
уз самовољно повезивање елемената, као да је једна врста лудости и
да ова луда фантазија никада није проналазила живе наказе. Наказе
нису иреална бића. Лудило постоји само тамо где има трезвености:
extase collective не зна друго до само за помаму. Иреално постоји само
тамо где има осећаја за реалитет: у свету фантазије иреално је реално.
Огромне главе, стотине руку израстају из набубрелих стомака, отечене
очи, птице са стотину ногу и стотину лица, гуштери, жабе које лете –
све грозничава маштања вреле и влажне земље: као што су прабића и
становници тропских мочвара више фантазмагорије него стварности, –
врвеж који шири труљење – то је свет стварности пишталине.
10.
Чим се перуанска ваза појавила у историјском свету и откако се
о њој води рачуна у уметности, две крајности заједно значе целу
посуду. Посуда из Наска је чисти облик дупљара, с неколико цеви и
уста. Ова ваза је у боји, преплављена по површини најбогатијим
облицима. Ваза из Моче представља људску главу, мајмуна, гуштера,
жабу, јагуара, чудовиште, понекада и целе групе, жанр-сцене. На њој
је мало боја. Лепота ваза из Наска је у недостижном богатству
површине: у заносним бојама и у сликама фантазије глиба. Лепота
ваза из Моче је у њиховој скулптуроликости. Цртеж на једној од
најлепших ваза из Наска представља једну главу, главу чудовишта, са
украсом на челу сличном круни, али је линија тако танана да и сама
круна изгледа као посебно живо биће. Израз очију избечен, избуљен,
зао. Ноздрве добиле џиновске размере, а испод њих се налази облик
бркова, али је сасвим нови облик од меса који постаје самосталан;
лево и десно се проширује и опет се уобличује у главу. Испод бића
ових бркова можда је језик, можда се увија змија, улази или излази, не
зна се, чудовиште гута или испушта: распада се или се рађа, свеједно
је са становишта мочваре. Змију опкољава гомила мањих бића
сличних глистама или пуноглавцима. Лице чудовишта је блештаво
црвено, змија је црно-бела, брци су цинобер, околина плавозеленкаста
и жута, мале јегуље су жуте и сиве, а основна боја је наранџаста. То је
таква фантазија као Ходлерова и Тарнерова заједно, сједињујући у
себи одлучне линије Ходлера и смеле боје Тарнера.
Међу познатим посудама из Моче најпластичнија је човек који
спава. Седи накривљене главе, склопљених очију, скупљен. Потпуно
опуштено лице с оном особеном напетошћу у сну по којој би човек
могао измерти чак и дубину сна. Рука која га је обликовала била је
сасвим скупасовска.

2012. január 2., hétfő

A PÉNZ ELŐL EL Szabaduló-művészeti népfőiskola Hamvas nyomán

Forrás: Transindex

Lázár Ervin Járkáló a Koppenhágai Hamvas Béla Klub elnöke, emellett 51 (ezer) éves taoista, garabonciás, néptanító, "népfőiskolai művész-tanár" és szellemi betyár. Beszélgettünk vele.

Mivel foglalkozik a Koppenhágai Hamvas Béla Klub?

Lázár Ervin Járkáló: – Próbál fennmaradni. Vagyis azon kísérletezik, hogy mi az abszolút minimum aktivitás, amíg még valódi közösségről, egyesületről beszélhetünk. Merthogy szerintünk ez a leginkább hiányzó terepe a mai világunknak. Vannak kiváló egyének elszórva a Földön, és akad még viszonylag jól működő család is, de a többi csak amolyan pszeudo-közösség. Nemzet, egyház, párt, részvénytársaság, szakszervezet, stb.

Erre teszünk kísérletet, már vagy tíz éve valójában: a havi egyszeri látóköreink megtartására. Az intuitív zenekarunk próbáival és fellépéseivel ki is merülnek lehetőségeink. Minden más, közös kirándulás, múzeumlátogatás, mozi csak ráadás. A honlap szinte egyszemélyes munka – noha a találkozásaink eredménye belekerül persze –, a többi tag szinte semmire sem ér rá. Mindenki a pénz után, vagy elől lohol leginkább.


Intuitív zenekar?

– Intuitív zene az, amikor vagy teljesen szabadon – jobban mondva csak egymásra, a résztvevők hangjaira figyelve – vagy pedig valamely grafikai, prózai 'kottáról' inspirálódva muzsikálunk, játszunk egymással, egymásnak, egymáson... Hamarost kijön az első CD-nk, akkor majd lesz valami hallgatni való is a hálón. De őszintén szólva ezt is jobb személyesen csinálni, mint hallgatni. Mint minden igazán fontos dolgot az életben, ugye.



Lázár Ervin Járkáló
Szabaduló-művészet?

– Maradjunk a hamvasi terminológiánál. A mikrotheosz 'állapot' eléréséhez nyilvánvalóan meg kell szabadulni az összes egoista kötődésünktől, kötöttségünktől, mint például a zabálási vágy, irigység, gyűlölet, stb. De a külső függőségeinktől is persze, minél teljesebben. Ezt jelképezi a 'Szabadulóművészeti Front'-ból a Front. Ezen az úton a leghasznosabbnak a művészeti gyakorlatok bizonyultak. Legalábbis a nekirugaszkodás elősegítésére, és a legszélesebb körben.


Ki vagy te?

– "Mit tudom 'én'?!" (Bodhidarma) Mondjuk, hogy egy 51 (ezer) éves taoista, garabonciás, néptanító, "népfőiskolai művész-tanár" és szellemi betyár... Ami annyit tesz, hogy élvezettel formálom át az 'elit' által kisajátított szellemi tevékenységeket elvileg mindenki által 'használhatóvá'.


Mi baj az elittel?

– Hamvast követve az 'elit', bármerre nézünk és persze kevés, de tiszteletre méltó kivétellel "felkapaszkodott hob, azaz csőcselék". Lop, csal, hazudik, öl a hatalomért, de nem ért az emberlét mélységeihez, magasságaihoz semmit. Olyannyira nem, hogy legtöbbjük meg van győződve arról, hogy valami igazán fontos munkát végez a közösségért, netán meg arról is, hogy helyett. Márpedig ugye senki, senki helyett semmi lényegeset nem tudhat jobban, és végképp nem mozdulhat helyette.

Ezen nem változtat az sem, hogy úgymond tehetségesek is vannak közöttük, akár a megélhetési, sőt meggazdagodási művészeti zsibvásárában, akár a politikában, akár mint 'cirkuszigazgatók, idomárok'. De leginkább a pénztekerészetben.

Amúgy a tehetségről meg az a véleménye a mesternek, hogy olyan "púp", ami a legtöbb tehetséges embert sokkal inkább akadályozza az "átvalósulásban", megszabadulásban, alkímiában, halhatatlanná válásban mintsem segítené – saját magát is beleértette persze.


„És a verseket nem írjuk, hanem éljük.” (Láthatatlan történet) Én a tehetséget és a verset, költészetet – tágan értelmezve - valahogy egynek látom.

– Hát persze. De tapasztalataim szerint nagyon kell vigyázni avval, hogy az ego el ne teljék önmagával, merthogy 'neki' azután semmi tehetsége nincsen. MINDEN a teljesség-é.


A megszabadulás, alkímiázás, hallhatatlanná válásra való törekvés, stb. ugyanannyira lehet az EGO műve, káprázata, mint bármi más. Legjobb példa erre az ún. Egyház, ami még a Pártnál is rosszabb.

– Na ebben teljesen egyetértünk. Többeket ismerek, akik pont ezen az úttalan úton tévelyegnek... Ha még van 'valaki, aki' valamit akar – majdnem mindegy, hogy nagy bankbetétet, vagy halhatatlanságot – addig hiába.

De ez már az elmélyülés olyan szintje, amit valóban csak "személyesen, egyenként...." lehet egyeztetni, manapság is nagyon kevesekkel. A mi 'iskolánk' ebbe az irányba tud élményeket teremteni, amik azután 'viszik' a delikvenst tovább... Ha viszik.


Hamvas Béla
Mitől sikerül a csőcseléknek felkapaszkodni? Miért nem sikerült, mondjuk Hamvas Bélának? Vagy neked?

– Nos, a hob nem felül van – legfeljebb a felszínen úszik, mint a szar – hanem mérhetetlenül alacsonyan. Normális ember – ez egyébként Hamvas egyik kulcsszava – legalább annyira nem akar a helyükre kerülni, mint mondjuk a taoistáknál található számtalan helyen, hogy amikor a hatalom értük, utánuk nyúl, hogy bevegye őket a buliba, a hivatalba, nem szégyellik akár hirtelen teljesen bolondnak tettetni magukat. A legszebb talán a császár elől fára mászó bölcs története.

A baj az úrhatnám és egyre elvtársibb felkapaszkodottakkal az, hogy számukhoz, és emberi nívójukhoz képest iszonyú nagy, és mérhetetlenül lealacsonyító, veszélyes befolyással vannak népeikre. És most már az egész emberiségre. Nem feltétlenül ilyen-olyan 'teljesítményükkel', hanem silány, sőt, igen gyakran már úgyszólván elmebeteg példájukkal. Lásd például a 'Bush-adminisztrációt'.


Mit adott neked Hamvas műve?

– Mindenekelőtt arra tanított meg, hogy halálosan komolyan kell venni annak mértékét, hogy minek is tekintjük magunkat, minek tartjuk egymást. És az ő legmagosabb-tágasabb 'megoldása' is inspiráló volt, a "mikrotheosz", de hamar be kellett látnom, hogy ennek beláttatásához a ma emberének másra, talán többre van szüksége, mint, hogy elolvassa és felfogja a remek megfogalmazást.

Meg kell élnie személyesen. Erre a 'beavatási' próbálkozásra is a művészeti alapgyakorlatozás, alkímia bizonyult a legalkalmasabbnak – de ez itt most megint az iskolakérdéshez vezet... Kikerülhetetlen a dolog.

Mondjuk sosem rajzoltál, festettél. Egyszer csak „befizetsz” egy ilyen „kurzusra”, egy dán népfőiskolán, mondjuk, ahol te is tanítasz. Eléd raknak egy üres, fehér lapot és egy ceruzát. Helyzetbe vagy hozva. Mi történik?

Valamilyen módon sugároznod kell, hogy van tapasztalatod, ami szerint működni fog, amit mondasz, és hiszel is a dologban. Mármint hogy az illető miért van ott, miért is tenné azt, amit mondasz, stb. Azután már csak egy jó instrukció kell. Mindenki képes szinte mindenre, akárhogyan is elrontották az idomítós iskoláiban.


Megváltozik-e az ember mentalitása, ha helyzetbe van hozva?

– Nem megváltozik, ha sikerül jól instruálni, hanem nincs 'mentalitása'. A helyzet és az eszközök játszanak egymással, vele, velem. A lehető legtermészetesebben. De ez persze megintcsak leírhatatlan. Mint a zen-ben. Vagyis csak megélni, 'csinálni' lehet igazán.


Egy iskola, ahol az „emberség” van a központban – az emberek többsége csak röhög ezen. Valóban úgy tűnik, ma mindent megtanítanak az egyetemen, ezt az egyet kivéve. Lehet-e ezt egyáltalán tanítani, tapasztalataid alapján?

– Nem lehet semmi lényegeset tanítani senkinek – mondta a legnagyobb magyar pedagógus, Karácsony Sándor. Aki egyébként a komcsi hatalomátvétel után egyszer még együtt vett részt egy 'közművelődést' elősegíteni kívánó konferencián Hamvas Bélával. Csakis az Egy-Máshoz való viszonyainkon dolgozhatunk, mert ugye két csodálatos, kimeríthetetlen autonóm emberről beszélünk, mint alapegységről.

Na ezt, az 'alapállás-egyeztetést' lehet gyakorolni. Jól kidolgozott instrukcióink vannak, amit együtt hoztunk létre ezernyi próbálkozóval. Aki nem kíváncsi legalább arra, hogy kicsoda-micsoda lenne ő – meg a másik – valójában az a fenti értelemben meg sem érdemli az ember nevet.

Ez nem jelenti azt, hogy szinte bármikor nem lehetne 'megfordítani' valami jó helyzetbehozással, instrukcióval, de amint látjuk pont az ellenkezője történik minden szinten és mindenhol. Nem véletlenül. A pénznek, és a 'pénzembernek' bármi másra nagyobb szüksége van, mint autonóm emberre, 'szabademberképzésre'.

Forrás: Transindex

 A KOPPENHÁGAI HAMVAS BÉLA KLUB honlapja